Школска библиотека

"Мој дека је био трешња", Анђела Нанети


Ово је књига коју би свако требало да прочита. У њој има толико љубави, среће, туге и лепоте, да никога не може да остави равнодушним. Сваком ће измамити смех и сузе, радост и тугу, али ће се и поред тога читалац осећати добро и биће му жао када буде морао да се растане са овим романом кроз који нас води дечак Тонино.
Кроз дружење са баком и деком са села, Тонино сазнаје о лепоти сваког животног тренутка људи који се воле, повезаности човека и природе, о успоменама које ће му бити звезда водиља ка одрастању. Чак ће и нестанак вољених људи из његовог живота лакше поднети захваљујући снази љубави која је испунила целокупно његово биће, као и вера да су његов деда и трешња у дворишту сеоске куће постали једно.

Одломак из дела:

" Трешња је била у углу баште, између пута и дворишта, тако да се, онако велика, видела са свих страна. Откад је остао сам, дека је проводио многе сате испод трешње: најпре је ту долазио са мном, а затим је донео столицу баке Теолинде, и кад не би имао посла у башти или кад би пожелео да се одмори, седао би на столицуи, Алфонсина и гушчићи уз њега, и остајао затворених очију, не померајући ни прст.
Једном сам га изненадио док је тако седео и упитао га: - Деда, јеси ли умро?
Он је онда напола отворио једно око , као они бакини пилићи , и дао ми знак да му се приближим.
- Смести се овде - рече ми , правећи ми место на столици. Ја сам сео, а он ми једном руком обухвати рамена и шаком прекри очи.
- Кажи ми шта видиш - шапнуо ми је.
Одговорио сам да видим само мрак, а он ми рече:
- Слушај.
Слушао сам и чуо тихо, тихо пијукање, затим шум у лишћу.
- То је гнездо сенице. Видиш ли маму која доноси храну младунцима?
Нисам, заправо, видео ништа, али сам чуо лепет крила и онда много цију-цију. Ијаој, како су пиштали!
- Ставља им храну у кљун - објаснио ми је дека. - А сад слушај још.
Чуо сам јако зујање.
- То су пчеле које иду у кошницу. Посисале су сок из цвећа и сада се враћају кући пуног стомака. Видиш ли их?
Још сам слушао и учинило ми се да их видим, те јадне пчелице, тако великог стомака да због њега готово не могу да лете.
Онда ми дека скиде руку са очију и упита:
- Јеси ли разумео? Ако пажљиво слушаш и концентришеш се, можеш да видиш много тога, као да су ти очи отворене. А сада слушај трешњу као дише.
Поново сам затворио очи и осетио лак дашак ваздуха преко лица и све лишће трешње које се лагано померало.
- Стварно, деко, Феличе дише- рекао сам.
Дека ме је погладио по глави и још неко време остао потпуно миран: погледао сам га и видео да се смеши.
Кад помислим на деку Отавијана, пожелим да никад не заборавим тај дан када ме је научио да слушам дисање дрвећа."

---

"Мали принц" Антоан де Сент- Егзипери

,,Мали принц оде да поново погледа руже.
-Ви уопште не личите на моју ружу, ви још ништа не представљате, рече им он. Нико вас није припитомио и ви нисте никога припитомиле. Ви сте као што је била моја лисица. Била је то обична лисица слична стотинама хиљада других лисица. Али, ја сам од ње направио свог пријатеља и она је сада јединствена на свету.“